Laži, laži i samo laži

Vreme odmiče, a mi sve više propadamo zbog drugih. Kupljeni lažima i igrama ljudi punih zlobe, ne shvatamo ni dalje gde se nalazimo, vrtimo se u krug stapajući se da budemo kao oni. Šta znači biti kao oni? Nemati pravo glasa, igrati se njihovim pravilima, gledati sebe , pa druge. Ali ne, ja nisam oni i ne želim biti oni. Ne želim biti poput svih, želim da budem pravedna, da se borim za tu neku pravdu, iako od toga nemam ništa. Ne želim da budem stena, žena bez emocija i suza, žena koja potiskuje svoja osećanja kada mi je teško. Ne želim da sedim i čekam kako se drugi slamaju i propadaju u svom bolu. Gde je nestala istina, gde su nestali svi oni ljudi koji ne znaju lagati, koji ne znaju da povređuju druge…?

Laž nam zatvara oči pred istinom. Premazane su nam svim bojama, neki čak nose naočare kako ne bi gledali istini u oči. Nisu zainteresovani drugima, nisu zainteresovani da pomognu, nema više dobrote kao nekada. A možda to dobro nije ni postojalo. Mržnja nas je kupila, duše su nam prodane. Zar se sve zasniva na tome? Možda još uvek ne shvatam ili ne želim da shvatim da ne postoji nijedan čovek koji bi mogao preći preko svega i pružiti lepu reč, osmeh. Nije sve u lažima, one nas samo dublje i dublje zakopavaju, oduzimajući nam poslednji atom snage.

Ne želim biti jedna od njih, laž za mene ne postoji, možda ako je u pitanju sitnica i ako izuzmemo to, otkrićemo da se laži i počinju zasnivati na sitnicama.

Advertisements
Уобичајен

Zašto svi žele biti isti??

Stalno se pitamo koliko ima dobrih osoba na ovome svetu, koliko je ko spreman učiniti nešto za nas, a da sutra ne traži uslugu? Zašto ne živimo svoj život, već se takmičimo od koga ćemo pre načuti neki trač, pa ga kasnije proširiti? Da li je pre bilo jednostavnije živeti sa krivicom ako ne znamo ništa ni o kome, ako nas zanima samo svoj život?

Trudimo se da budemo bolji, ali nam okolina to ne dozvoljava, sabotira nas, uvuče nas u ćošak i počnemo razmišljati da li smo uradili pravu stvar. Ne želimo biti svi isti, želim biti drugačija, smejem se ljudima koji pokušavaju da kopiraju nekog, nečije ime, stil. Zvezda je, pa šta ako je zvezda i ja sam nekome zvezda. Zašto svi pokušavaju da budu pobednici. Pobednik si ako furaš svoj stil, ako gledaš na svet jednostavno, ako uživaš u onome što radiš. Ne želim biti oni, ja sam posebna za sebe, ja stvaram, ja radim šta želim, a ne po tuđim pravilima. Moj svet je moja misao, ono gde se osećam srećno i ispunjeno.

Sanjam kako me progone ruke neke tuđe, neke nepoznate i vuku me gde niko nema svoje ja. Previše priče, premalo ljubavi, previše mržnje, a još manje iskrenosti. Želim da vrisnem i kažem: “ Hej , ljudi, probudite se! Rođeni smo da stvaramo sami, ali ne i da gazimo druge!“ Ne, nije ništa isto, gazimo preko mrtvih kako bi došli do cilja. E pa ja neću! Biću svoja, makar sto puta pala, sto puta ću se i podići.

Ja nisam oni, ali ni oni nisu ja.

 

Уобичајен